Пуно ми је срце када се сетим да деца која када су дошла нису знала ни пертле да вежу, сада имају имају у власништву највећи пехар који може да се освоји, рекао је тренер Милош Павловић.

Женски кошаркашки клуб Радивој Кораћ из Београда освојио је титулу најбољег у регионалној лиги после спектакуларног финала у коме је после три продужетка савладао Црвену звезду. Можда у тој информацији и не би било ништа спектакуларно да нема једне битне чињенице – београдски клуб постоји свега девет година!

Клуб који носи име славног кошаркаша осамосталио се од мушког погона 2005. године и прешао велики пут до прве сениорске титуле освојене у Подгорици 8. марта ове године.

Тренер екипе Милош Павловић. Фото: ЖКК Радивој Кораћ
ТРЕНЕР ЕКИПЕ МИЛОШ ПАВЛОВИЋ. ФОТО: ЖКК РАДИВОЈ КОРАЋ
О феномену ЖКК Радивој Кораћ разговарали смо са једним од најзаслужнијих за овај успех, тренером првог тима Милошем Павловићем.

“Званично, ЖКК Радивој Кораћ постоји од 2005. године, када се одвојио од мушког клуба и постао самосталан. За мање од десет година клуб је забележио заиста нереалне резултате с обзиром на стање у држави и у женском спорту, поготово кошарци. За девет година прешли смо пут од кадетске екипе, преко стабилног Б лигаша, па стабилног А лигаша, до најбољег у региону.”

Онима који прате збивања у женској кошарци упада у очи чињеница да у тиму имате углавном играчице из сопственог погона.

“Од почетка је клупска идеја била пре свега квалитет, мање квантитет. Нисмо желели комерцијализацију, да доведемо што више девојчица и да живимо од чланарине. У екипи са којом смо освојили титулу у региону имамо осам играчица из свог погона. Ту је и Тамара Капор која је четврту годину у клубу и не могу да је сматрам странцем. Изузетно сам поносан што је толико играча из нашег погона. То је неоспорив доказ да овај клуб, поред тога што је направио резултат, мисли на стварање играча. Имамо три играчице које су појачања, Јелена Максимовић и Јелена Антић су стигле ове сезоне, Ања Ступар је са нама годину и по, што значи да ретко мењамо састав тима и да постоји систем рада.”

“Један период женске кошарке обележила је доминација Радивоја Кораћа у млађим категоријама. Рецимо, у последњих пет година освојили смо четири златне медаље у јуниорској конкуренцији, а три пута смо сезону завршили без пораза. Та генерација је и у кадеткој конкуренцији два пута заредом освојила титулу. Постоји систем рада у који апсолутно верујемо и он доноси резултат. Тај систем се прати од самог врха управе до тренера екипа.”

Клуб је претходних година изнедрио приличан број репрезентативки.

Сви тренери ЖКК Радивој Кораћ

2005/06 кадетска и јуниорска екипа – Мирослав Кањевац
2006/07 сениорке – Мирослав Кањевац и Петар Марковић, Б лига
2007/08 сениорке – Петар Марковић, Б лига, прво место
2008/09 сениорке – Момир Тасић, А лига
2009/10 сениорке – Момир Тасић и Драган Вуковић, А лига
2010/11 сениорке – Драган Вуковић, А лига и мжркл
2011/12 сениорке – Драган Вуковић, А лига и мжркл
2012/13 сениорке – Милош Павловић, А лига и мжркл
2013/14 сениорке – Милош Павловић, А лига и мжркл

“Као и сви, и ми смо доводили одређени број млађих играча са стране. Ми смо са неком јасном идејом бирали играче, бирали смо оне за које смо сматрали да ће доћи до одређених висина у сениорској кошарци. Ми смо доводили једног или два играча са стране по генерацији. Они су били окосница око којих смо градили тим са играчицама из наших млађих категорија. Те играчице су подизале квалитет свих осталих па се неретко дешавало да те играчице доспеју у репрезентацију на свим нивоима. Надам се да ће наредних година и у сениорској репрезентацији бити наших играчица. Пуно ми је срце када се сетим да деца која када су дошла нису знала ни пертле да вежу, сада имају имају у власништву највећи пехар који може да се освоји.”

Поред играчица велике заслуге иду и на адресу стручног штаба. Ви сте почетком сезоне доживели промене и у том сегменту.

“Практично, пред почетак сезоне имали смо незгодну ситуацију да су нас напустили мој помоћник и кондициони тренер Драган Вуковић и Иван Зарић, седам дана пред почетак припрема. Морали смо хитно да реагујемо. На моју велику радост, у многоме су овом успеху допринели људи који су дошли у клуб на мој позив. Пре свега ту је први помоћник Милош Пађен, кондициони тренер Иван Јовчић, уз чију помоћ смо успели да дођемо до тога да екипа у сваком тренутку буде свежа и да избегнемо теже повреде током сезоне. Ту је физиотерапеут Мирко Алексић.”

С обзиром на свеукупну ситуацију у држави и спорту, како се сналазите за финансије које обезбеђују нормално функционисање клуба?

“На сваку медаљу коју смо освојили, треба да дође још једна медаља за управу клуба. У ситуацији у којој се налазимо, када се клубови гасе и не могу да егзистирају, они су успели да обезбеде сјајне услове. Млађе селекције тренирају у једној од најбољих хала у граду, први тим има апсолутно све најбоље услове. Трошкови нимало нису мали, почев од оних најосновнијих ствари као што су медикаменти, па преко медицинских прегледа, до дворана које жестоко, жестоко плаћамо. То је можда и највећи проблем у Београду. Да не причамо о цифрама, али преко 60 одсто буџета одлази на дворане. А на то треба додати трошкове судија, котизација, опреме, превоза… Знам да људи који су у управи чине надреалне напоре у оваквој ситуацији да пронађу спонзоре како би обезбедили услове да егзистирамо и постижемо врхунске резултате. Мислим да нас тај однос, где постоји апсолутно поверење између управе и тима, издваја од осталих. Управа од самог почетка има јасан циљ. Ми нисмо гледали само у сутра, већ смо увек правили план за годину, две, три унапред. Рецимо, средства која су утрошена у млађе категорије, могла су да буду уложена у сениорски тим и да играмо Евролигу, али не жалимо због тога. Напротив, желели смо да изградимо један стабилан клуб који ће дуго трајати. Чланови управе су љубитељи спорта, бивши кошаркаши… Верујте ми, ко се с нама мало више дружи, врло брзо му се “подвучемо под кожу”. Ми смо мали клуб у поређењу са Црвеном звездом, Партизаном или Хемофармом, садашњим Вршцем, али смо поносни на наш рад и стабилност.”

Како сада са извесне временске дистанце гледате на епско финале и три продужетка против Црвене звезде?

“Тешко је вратити филм. Заиста невероватно финале, тензије током свих 55 минута, практично на једну лопту. Били смо у прилици два пута да приведемо утакмицу крају, међутим нека наша младост и неки страх од победе, довели су нас до тога да два пута дамо Црвеној звезди шансу да нас победи. Међутим, концентрацијом и смиреношћу успели смо да приведемо меч крају. Мислим да смо били храбрији током меча и да је пресудан моменат била концентрација у минутама када се одлучивало. Све време сам девојкама уливао веру и наду да не смеју да престану да се боре и да верују да смо квалитетнији. Говорио сам им, ако смо могли да играмо 40, можемо и 45 минута, ако можемо 45 можемо и 50. Када је дошао и последњи продужетак и када сам рекао “ако смо могли 50…” онда су девојке наставиле “можемо и 55″. Ушли смо храбрије у трећи продужетак, пребродили психолошку баријеру и направили серију 7:0 што је било пресудно.”

Каква је перспектива клуба?

“Финансијска ситуација је таква да не знамо малтене ни шта ће бити сутра, а камоли за два-три месеца. Надамо се да ћемо трофејима, резултатима и односом према спорту, успети да пробудимо успаване љубитеље женског спорта и женске кошарке, да нас неко подржи. Не мора то да буде искључиво у новцу, да ли је то у води, медикаментима, било каква помоћ је добро дошла. Када је екипа у питању, она има велики потенцијал с обзиром на године. Просек екипе је 22 године, што је фантастично да овако млад тим успе да делује тако зрело. Оно што је пред нама у овој сезони су борбе у купу и првенству. Опет ћемо играти са Црвеном звездом, овог пута у полуфиналу Купа Милана Циге Васојевића. Међутим, Куп је специфично такмичење и доста тога зависи од тренутне инспирације.”

У којој мери сте поносни на име “Радивој Кораћ” које носите?

“Сигурно нам пуно значи то што носимо његово име. КК Радивој Кораћ основан је у његову част 1972. године. Људи који су се окупили око мушког клуба су ту и данас, неки су у женском клубу. Сви они су велики поштоваоци лика и дела Радивоја Кораћа, почев од рокенрол музике коју је доносио у земљу, па до чувених игара, левице и слободних бацања. Ми све девојке у клубу упознајемо са животом Кораћа. Гледали смо прошле године филм посвећен њему “Жућко”, који је сниман и на нашим кошаркашким теренима. Помогли смо у реновирању плоче на месту где је настрадао. Мени пуно значи јер носимо име једне легенде. Ретки су клубови који носе име неке легенде.”

Укратко, тајна успеха клуба.

“Упорност и истрајност.”